KONZENTRAZIJA
Uvuekein bĭh jadri neknest: u vekin. A mada dnuegue – u vekin – da ent u ve kennelfĭ de lilofhudnom. Zadĭm tionĭji kuja kein da norĭ linvi, kein da ćija ulfadĭ lennandelra ani brekum, mĭ, bra kenneji rilos (dudejam: ta. Tĭmi brašfin brejevtjuejam? Tĭšiona. Stajadno. Dekli: ta) ĭduknlorija, ĭdvĭjija, ĭ fevenn ĭdeđija bra lelvĭm brašfin dnuegin. Vuekein bĭh akin juš brakĭh dvegentfek tionĭja, mĭ rundel, remĭštjano, riveki ra brakum luentebnom ležkum/ekneraibĭjum, duebukuj madan dneneikijĭ, kein da midinĭ nenem. Tekin bĭ bra kenneji lo ĭlaija ubĭčra žvenntjufiona, el brĭkin brija bĭ trein da jilos veka tionĭja noriala fečno u dnelođari seilein, biala lelvĭm rivuja, remĭštjara.
КОНЦЕНТРАЦИЈА
Повукао бих једну црту: овако. А онда другу– овако – да се овде укрсти са претходном. Затим линију која као да прати прву, као да ће постати паралелна с њом, али, на крају се (додајем: све. Тиме нешто најављујем? Тишина. Свеједно. Дакле: све) изокрене, извије, и ствар изађе на сасвим нешто друго. Вукао бих тако још неких двадесетак линија, али споро, смишљено, сваку с неком посебном пажњом/акрибијом, у дубокој концентрацији, као да медитирам. Тако би на крају то испало обична жврљотина, а нико не би знао да је свака линија пратила тачно одређену мисао, била сасвим своја, смишљена.
Иван Антић, ОД ПРИЧЕ ДО ПРИЧЕ, Најлепша остварења са VІІІ конкурса за најкраћу кратку причу (Приредио Ђорђе Оташевић), Alma
Београд, 2009.
